III међународна конференција “ИНКЛУЗИЈА У ПРЕДШКОЛСТВУ – СТАЊЕ, ПРОБЛЕМИ И ПОТРЕБЕ”

By | 14. September 2014.

Цетиње, 12 – 14. 09.2014.

ОСВРТ  НА  ВИЂЕЊЕ  ДАРОВИТОСТИ  У ПРЕДШКОЛСКОЈ  ПРАКСИ

Посматрајући предшколство данас, увиђамо да су то неки други клинци и клинцезе. Деца су више радознала, заинтересована за мобилне телефоне и компјутере и доста њих је електронски описмењено. Колико је то добро или није треба дубоко размислити.

Образовни системи у земљама у окружењу, а и даље, имају хијејархију. Колико се поклања пажња деци која су заинтересована да сазнају нешто другачије и нешто више? Питање које треба да поставимо себи и надлежнима за образовање.

Зашто ми одрасли дајемо себи за право да процењујмо па чак и приморавамо децу да уче оно што ми мислимо да је добро не дозвољавајући им да сама кроз игру, непосредне активности и разговоре изразе своје опредељење, интересовање и потребу?

Оно што је основно у предшколству је праћење и посматрање деце. Тада уочимо шта је то за шта она имају наклоност, жељу, потребу. Сваки сегмент живота у коме је дете слободно чини га срећним. Па зато,пратимо га!!!

Како васпитачи, тако и родитељи, желимо да дете нешто постигне, буде неко. Чинимо ли ми то због нас или због деце? Свако бављење нечим је само један облик живота. Дозволимо да деца сама креирају своје облике живота.

Ако дете покаже сколоност ка непресталној игри, креирању и организовању игре, треба му допустити да се тиме бави, подстицати га, подржавати, усмеравати и помоћи му да дође до нових решења. Створимо услове деци да остваре своје јаство- свест о свом постојању, свест властите особености и субјекта свесног деловања. Улога јаства је сналажење и може се остварити  једино у унутрашњој и спољашњој слободи. Можда ће оно бити конструктор дечјих играчака или организатор дечјих клубова или креатор играчака или… можда ће остати дете, а ми мислимо да то није добро јер није добро плаћен посао. Оно треба или чак мора да буде инжењер, лекар, професор… Од уметности нема хлеба… коменаришемо.

Да ли то тако  треба да буде???

Први пример: Колегиница која је самном завршила учитељску школу била је слаб ђак, једва је показивала и имала знања за двојке. Али се најбоље сналазила на физичком васпитању. Била је свесна да само то добро уме и да то може и то је и завршила. Додуше дуго је студирала али је данас успешан професор физичког васпитања. Родитељи су јој допустили да буде оно што жели. Њена упорност да изрази посебну способност је победила.

Други пример: Фризерка која је постигла 8. место у свету на такмичењу фризера, постала ментрор, главни судија на такмичењима… постигла све што се може у својој професији. Веома је задовољна собом и послом. Питала сам је – од када те занимао посао фризера? Одговорила је – из детињства сам се играла фризера. Родитељи су ме терали да учим за медицинску сетру, али ја сам хтела само да будем фризер. Свађала сам се са њима. Дуго ми нису опростили. Схватили су да бих погрешила да сам их послушала тек када сам им донела диплому за освојено 8. место на светском такмичењу.

Да ли овде важи – СВЕ ШТО ЗНАМ НАУЧИО САМ У ВРТИЋУ ???!!!

На супрот томе, имамо примера да неки људи па чак и просветари веома тешко се сналазе у свом послу. Да ли неком друштву треба такав кадар?

О ЧЕМУ ТРЕБА ДА МИСЛИ ПРОСВЕТНА СТВАРНОСТ ?

Деца и људи наравно имају различите способности. Васпитачи и родитељи су ти који треба да поседују мудрост да искористе и правилно усмере дар дечјег надахнућа у свом богатству креатвности као наду коју у себи носе, на радост родитеља и заједнице. Задатак васпитача је да васпитава и образује цело дететово биће припремајући га за живот. Дечју способност, креативност треба култивисати. Сваком детету је потребна подршка одраслог да се  развија.

У једном  друштву постоје стручњаци из разних области и то успешни стручњаци, али то није креативност. Они постижу добре резултате.

МИСЛИТЕ ЛИ ДА ЈЕ ТО ДОВОЉНО? Није довољно. Свака производња узимајући у обзир и интелектуални рад, се временом превазилази под разним утицајима. На региону имамо мноштво примера стечаја предузећа и затварања. Потребан је неко ко има визију и умеће мењања, потребан је нови  стваратељ!!! То могу особе са посебним сензибилитетом и креативношћу која умеју да пронађу нове начине опхођења према људима и нове начине односа према производњи и пласману производа са новим, другачијим начином комуникације.

Шта је у ствари надареност, креативност, каква је то посебна способност ???

У предшколству треба да стварамо услове да се развија, да буја дечја машта која је један од битних елемената креативности, најјаче оруђе. Надарена деца имају способност да створе идеју за неки нови оригинални начин игре, да стварају играчке  и сл., способност да помоћу нових идеја дођу до нових решења примењујући знање и машту у одређеној ситуацији, способност да својим креативним мишљењем стварају  вредност за себе и за друге. Надарено, креативно дете поставља и другачија питања тражећи другачије, не обичне одговоре, има другачије путеве учења, самопоуздање, самопоштовање и самосталност, јаку вољу и жељу да савлада одређену област деловања, јак его. Његов его ће бити слабији уколико му створимо услове да напрeдује, да се надограђује. Таква интересовања треба развијати  за добробит  детета, групе и добробит друштва. Да бисмо омогућили развој такве деце треба осмислити средину, окружење као трећег васпитача. У пријатном окружењу деца испитују свет око себе радећи невероватне ствари.

Да ли себи треба да поставимо питање – која су то деца са посебним потребама???

Сложићете се да најчешће користимо овај термин да бисмо коректно могли да групишемо децу која имају неки проблем којима је потребна туђа помоћ у смислу неге и васпитања, која имају потешкоће у развоју, занемарујући другу групу деце којима је такође потребна помоћ, која имају посебне потребе и којима треба и те како посветити пажњу. То су даровита деца којој треба удовољити осетљивошћу за њихове потребе и интересовања, посебним програмима. Појединци, као што су васпитачи и родитељи, имају разумевања за надарене, али друштво нема у довољној мери политичке воље и разумевања, те таква деца имају често проблем да се  интегришу у друштво.

Очигледно да смо у ери хуманизма, али овде треба релност да буде на делу. Ми којима је стало до деце која могу да пруже више, не смемо да останемо неосетљиви на дилеме, питања и радозналост било ког детета знајући да им је потребно вођство, подршка, помоћ, подстицај, а  највише разумевање. Не би смело да се догоди, да ако дете покаже интересовање  за једну  област, третирамо га да може само све остављајући га, препуштајући га самом себи. Како се разликује од других, треба му помоћи да сарађује са другом децом и прихвати различитост, односно треба да се сложе у различитостима.

Како подстицати даровитост и креативност  ???

Једно је сигурно. Деци треба допустити да се играјују, да истражују дотле док она сматрају да игра треба да траје. Веома је важан подстицај одраслог постављањем разнородних питања, игра и разговори одраслог са дететом о свакодневним догађајима у животним ситуацијама охрабрујући подстицајем децу да самостално долазе до решења.

Оно што представља изазов, задатак је како препознати надарено дете?

Зашто многа надарена деца не могу да се развијају у складу са својим потребама, интересовањима и интелектуалним и другим могућностима? Да ли треба мудрости да закључимо да не постоји довољна брига друштва па ни родитеља? Многа деца немају слободу да изразе своје виђење ствари и догађаја да на свој начин питају. Значи ли то да нема сензибилитета за оне који могу да донесу на свет нову идеју и да свима буде боље или постоји страх да тај неко не буде кад тад изнад нас? У садашњем тренутку предшколства у региону нема емоционалне осетљивости или је има у сасвим малој мери за потребе и проблеме надарене деце. Одрасли, треба да поседују мудрост да препознају посебну способност детета у чему ће видети интерес прво детета па других. Одговорност одраслих, прво васпитача је да стварамо широку лепезу различитих активности за децу која показују посебна, другачија интересовања.

Један од битних услова за развој и напредак деце, а посебно надарене деце је стабилност породице. Тема о којој треба да се дуго прича.

 Када је даровитост остварена?

У раном детињству, у предшколском периоду, ако дете почиње да се бави неком врстом истраживања функционисања предмета, демонтира и саставља играчке и разлозима зашто се нешто баш тада и тако догађа, можемо да кажемо да остварује неки вид даровитости. Многа деца из страха не смеју и никада не искажу тај свој вид интерсовања и тако угуше своје посебне способности, односно немају услова или нису сигурна у себе да могу да искажу своје потенцијале. Из ових и других разлога свако дете треба третирати као даровито и тако му треба и прићи јер никада нисте сигурни шта, како и колико неко дете може док му не створите пријатно окружње као услов за развој. Посматрањем можемо створити увид колико дете задржава пажњу, како уочава односе, како размишља, какав однос има према околини – да ли жели да је мења, захтева ли више информација и како повезује информације, да ли зна значење више појмова од друге деце и сл.

Надарена деца често буду вође у групи да би наметнули и остварили своју идеју. Кадкад не успеју да воде ка променама јер их друга деца са мање разумевања сузбију у намери. Тад им је потребна помоћ и подршка одраслог.

Ако је особина надареног детета као што је отвореност према новом искуству видљива, треба задовољити ту знатижељу. Треба веровати да дете зна шта може, а ако зна и шта хоће и усклади та два елемента, можемо да кажемо да има формиран појам о себи. У том случају се дете упорно залаже за своје ставове тежећи да спроведе у дело то што хоће. Некад даровито дете зна да буде и заокупљено само собом и тада се остварује у својој идеји стварања. Код те деце можемо да приметимо висок степен самокнтроле и самопоуздања, самопоштовања, истрајност и спремност на одговорност. Особине као што су : иницијативност, отвореност, аутономност, радозналост, сконцентрисаност, самопоузданост, мотивисаност ако дете искаже, односно ако имају услова да постану видљиве, можемо да говоримо о неком степену остварене даровитости у предшколском узрасту.

             Шта треба чинити???

  • Децу треба васпитавати са љубављу припремајући их за живот,
  • Деци треба указати поверење и подржати иницијативу детета,
  • Створити пријатно окружење као подстицај за развој маште,
  • Треба стварати услове за задовољство и подржати занос деце,
  • Треба стварти услове за изражавање радости и подстицање идеја деце.
  • Васпитач, уметник треда да познаје природу детета,
  • Васпитач треба да поседује способности као што су: умеће да подржи интересовање деце, да помогне у иницијативи, да прихвати плодове маште, да подстакне стварање идеја, да подржи идеју, да поседује вештину комуникације са децом и родитељима, и да уме да се игра подучавајући!!!

Васпитач данас, у предшколском васпитању и образовању, у односу на дете данас, је особа у коју дете има поверања .

Пример: Недавно је дете из Београда отишло село да настави школовање да би било и даље код свог учитеља који је премештен да ради у селу. Зашто??? Јасно је да дете има поверења у свог учитеља. Има много таквих примера у предшколству– прелазак из групе у другу групу због остајања код свог васпитача.

Васпитач ће дете подучавањем научити врлини надања, вештини веровања, умећу стрпљења, умећу коришћња маште, а најбитнији задатак је да га научи како да мисли, а не шта да мисли. Васпитачи одговорно раде са децом таржећи и налазећи услове за несметану игру. Васпитач је у свом послу стваралац, истарживач, а предшколство колевка детињства. Не сме да се догоди да изостане подршка, помоћ, подстицај и разумевање за сву децу којима је потребна помоћ било које врсте, а за надарену треба увек наћи времена. Тако утрошено време ће се вишеструко вратити-инвестиција која се увек исплати.

Свако друштво треба да чува своје ствараоце, јер губљењем ствараоца губи личности који вуку друштво унапред, у прогрес, а васпитач као носилац делатности у предшколству, треба да створи пријатно окружење за развој детета, а самим тим и даровитог, креативног детета,у супротном, последице су веома широких размера.

Уколико васпитач добро упозна природу детета, помоћи ће му да осети радост, да буде сигурно, да има слободу и унутрашњи мир. Наш задатак је да помогнемо деци да буду срећна. Чинимо ли то у довољној мери???

БУДУЋНОСТ ПРИПАДА ОНИМА КОЈИ ПРЕПОЗНАЈУ И ИМАЈУ ИДЕЈУ ШТА

ЈЕ СВЕ МОГУЋЕ ПРОМЕНИТИ И УРАДИТИ СА ОНИМ ШТО ИМАТЕ !

ЗНАЊЕ ЈЕ НАЈВРЕДНИЈИ И НАЈВЕЋИ КАПИТАЛ. ДРУШТВО ТРЕБА ДА ПОДРЖИ ОНЕ КОЈИ ПОКАЖУ ИНИЦИЈАТИВУ И ИДЕЈУ ЗА МЕЊАЊЕМ ПОСЕДУЈУЋИ ЗНАЊА, УМЕЊА И ВЕШТИНЕ.

И НА КРАЈУ, ЖЕЛИМ ДА УПУТИМ ПОЗДРАВ СВИМ ВАСПИТАЧИМА професорима који васпитавају васпитаче и васпитачима који васпитавају децу:

  • ПРОФЕСИОНАЛЦИМА КОЈИ СУ ПОСВЕЋЕНИ СВОМ ПОСЛУ –ВАСПИТАВАЊУ СА ЉУБАВЉУ,
  • ДОБРИМ И КРЕАТИВНИМ ОРГАНИЗАТОРИМА,
  • ТОЛЕРАНТИМ ОСОБАМА ШИРОКОГ СРЦА,
  • ОТВОРЕНИМ ЗА ЗНАТИЖЕЉУ ДЕЦЕ,
  • РАЗГОВОРЉИВИМ И НАСМЕЈАНИМ ЛИЦИМА,
  • ВАСПИТАЧИМА КОЈИ СУ СТВОРИТЕЉИ ПРИЈАТНОГ ОКРУЖЕЊА ЗА МАШТАЊЕ ДЕЦЕ,
  • ВАСПИТАЧИМА КОЈИ МЕЊАЈУ УСТАЊЕНЕ ОБРАСЦЕ УНОСЕЋИ НОВИНЕ,
  • ВАСПИТАЧИМА, УМЕТНИЦИМА, ВАЈАРИМА ДЕЧЈИХ ДУША,
  • ВАСПИТАЧИМА КОЈИ СА ЉУБАВЉУ ВАСПИТАВАЈУ ДЕЦУ !!!

12. септембар 2014.

Слободанка Радосављевић

председик управног одбора БАПТА

Погледајте фотографије:

Погледајте презентацију (pps)