Пленарни део конференције отворила је председница Савеза удружења васпитача Србије, Слободанка Радосављевић.
Тема конференције је „Схватање и структуирање простора у дечјем вртићу искуства деце и одраслих у васпитно – образовном процесу“ а циљ скупа је јачање компетенција практичара у предшколским установама о схватању и структуирању простора у дечјем вртићу и ван њега као једне од кључних димензија развијања реалног програма.
Уследило је уводно излагање са темама:
-„Зашто је простор трећи васпитач“, доц др Драгана Пурешевић, Филозофски факултет Београд.
-„Педагогија просторности – оцртавање поља могућности за грађење дечје игре“, др Милијана Лазаревић, Висока школа струковних студија за образовање васпитача Сремска Митровица,
-„Подршка менторству у установи – представљање Водича за менторе васпитаче“, Сандра Бацковић, саветник координатор, Центар за професионални развој запослених у образовању, ЗУОВ.
У другом делу пленума представљен је трећи број часописа ПРАСКОЗОРЈЕ,-Марија Шћепановић, члан савета Савеза, председница програмског одбора Савеза.
Учесници су упознатити са документом Вредности и полазне програмске основе које желимо да подржимо у раду са децом у дечијем селу ОД ИДЕЈЕ ДО РАДОСНИЦЕ, по идеји Савеза удружења васпитача Србије-Марија Старчевић, педагог, директор ПУ „Дечије царство“ Велика Плана.
Уследио је Извештај Програмског одбора – представљање Зборника- члан ПО Савеза Нела Дујић.
Далиборка Месар, потпреседник Савеза удружења васпитача Србије и Сања Мирковић, члан Управног одбора Савеза удружења васпитача Србије су говориле о обележавању Дана васпитача поселом Саборовање васпитача. Програмске активности је представила Жаклина Ђурић, потпредседник Савеза удружења васпитача Србије.
У складу са темом стручне конференције, у два дана реализовано је осам сесија са подтемама и приказано је 96 радова ;
–Укљученост и учешће деце у структуирању простора -три сесије
– Структуирање простора у оквиру развијања теме/пројекта -три сесије
– Рефлексивна пракса – унапређење промена у простору -једна сесија
– На путу ка партнерству са локалном заједницом-једна сесија
Првог дана конференције, након три презентације (по 20 минута), одржан је дискусиони блок од 20 минута у малим групама. Након још две презентације уследио је нови дискусиони блок. У поподневним сесијама, у оквиру осам термина, приказивана су по два рада, сваки праћен дискусијом од 20 минута. Другог дана је примењен исти модел – три презентације, па дискусија, затим две презентације и нова групна дискусија. Током излагања, учесници су у групама записивали увиде, који су касније размењени и представљени у великој групи. Рад је заокружен заједничким закључцима модератора и учесника.
У складу са концепцијом дискусионог блока кроз рефлексивне нивое у односу на физичку, социјалну и симболичку димензију простора практичари су износили своје увиде.
Физичка димензија простора:
-Практичари схватају важност јасне, инспиративне и подстицајно структуиране физичке средине
-Физичка средина се реструктуира у складу са развијањем теме пројекта, потребама деце кроз интеракцију и заједничко учешће
-Већи степен коришћења затворених и отворених простора у вртићу на смислен начин
-Заједничке акције деце и одраслих у уређивању дворишта ( израда справа, мобајла од рециклираног материјала, садња и неговање биљака, компостирање…)
-Смислено стављање у функцију продуката из претходниих пројеката у заједничким просторима
-Практичари препознају ресурсе локалне заједнице као места за активно учешће, истраживање и учење деце
-У простору се препознаје и естетски моменат физичког простора који директно утиче на васпитно-образовни процес
Социјална димензија простора
-У просторима се препознају могућности за сарадњу, интеракцију и развијање односа међу децом и међу децом и одраслих
–Васпитачи са децом креирају ситуације за вршњачко учење
-Приказани су примери простора добродошлице као места где се породица и деца осећају пријатно и као део заједнице
-Деца бирају са ким, како и чиме ће се бавити у одређеном делу простора
-У великом броју радова се виде и примењују различите рутине и ритуали у просторима кроз које се гради осећај заједнице
-У креирању реалног програма користе се ресурси породица и експерата из локалне заједнице
-У неколико радова видљива је укљученост деце у процес документовања
-Практичари схватају важност тимског рада, сарадње и партиципације са свим актерима васпитно-образовног процеса
Симболичка димензија простора
-Простор одражава идентитет групе
-Простор даје деци поруку: шта могу, шта се од мене очекује, шта је пожељно да будем у односу на себе и друге
-У простору су видљиви дечји цртежи, фотографије, поруке које одражавају дечје искуство
-Деца мењају простор и реструктуирају га у складу са својим идејама
-Деци су доступни материјали и користе их на њима смислен начин.
Током дискусије фокус је био на улози простора као активног чиниоца у васпитно-образовном процесу. Простор је препознат као важан педагошки ресурс који није само физички оквир, већ и елемент који утиче на културу живљења, односе, доживљај игре и учење.
Постављена је јасна полазна тачка: простор није кулиса – он је увек актер. Простор који инспирише, подстиче на игру, негује заједништво и омогућава видљивост учења, представља предуслов квалитетне праксе.
Истакнуто је да се у пракси не треба водити количином материјала или активности, већ њиховом смисленошћу – више није увек боље. Кључ је у простору који подржава вишедимензионалне, вишегласне и аутентичне идеје.
У дискусији је наглашено да у случајевима прекида програма не треба одустајати, већ се вратити ономе што знамо и у чему смо добри, ослањајући се на критеријуме квалитета, намену и функцију просторних целина. Простор је флуидан и треба да буде подложан променама – у складу са дечјим потребама и развојем групе.
Посебна
пажња посвећена је улози васпитача у препознавању микромомената у
игри и свакодневним ситуацијама као потенцијала за учење. Постављено је питање:
„Какву причу причамо у нашој групи?“
и
„Које трагове остављамо – и за децу, и за нас?“
Закључено је да је простор оно што нас позиционира – и физички и симболички. Он је одраз наше педагогије, вредности и односа према деци. На нама је, као стручњацима, право и одговорност да промишљамо простор, учимо, преиспитујемо и обликујемо га као живи елемент учења и развоја.
Препоруке ауторима радова:
- У презентацији издвојити кључне моменте који осликавају праксу
- Током припреме презентације, обратити пажњу на избор и број фотографија,шта је на фотографији видљиво (просторну целину фотографисати као целину)
- Фокусирати се на тему скупа, у раду конкретно приказати простор, креирање инспиративне средине, не пројекат
- Издвојити неколико сцена које показују колико је подржана пракса васпитача и подизање сарадничких(заједнице која учи) на виши ниво
Квалитетна средина у вртићу подразумева безбедно, подстицајно и емотивно подржавајуће окружење које омогућава деци да се развијају, уче и играју на начин прилагођен њиховим потребама и интересовањима. Стимулативно и подржавајуће окружење је основа за успешно учење и за изградњу заједничких вредности, које ће деца носити са собом и у будућности.
Важно је и даље јачати компетенције практичара и оснаживати их, како би били спремни да примене иновативне приступе у структуирању простора који ће подстицати сарадњу, истраживање, креативност, различитост и припадност, те тако допринети развоју деце као активних и одговорних чланова друштва. Сарадња са локалном заједницом, као и укључивање родитеља и других друштвених актера, остаје кључни елемент који доприноси успостављању јаког и одрживог заједништва.
Тема за наредну конференцију:
,,Димензије квалитетних односа као подршка добробити детета у реалном програму“
Програмски одбор
Слободанка Радосављевић
Марија Шћепановић
Нела Дујић
Марија Старчевић
Весна Нушић
Марина Аризановић
Гордана Лазаревић
Биљана Трајковић
Наташа Јовановић