„ДИМЕНЗИЈЕ КВАЛИТЕТНИХ ОДНОСА КАО ПОДРШКА ДОБРОБИТИ ДЕТЕТА У РЕАЛНОМ ПРОГРАМУ“
Циљ конференције: ЈАЧАЊЕ КОМПЕТЕНЦИЈА ПРАКТИЧАРА У ПРЕДШКОЛСКИМ
УСТАНОВАМА О СХВАТАЊУ, ГРАЂЕЊУ И РАЗВИЈАЊУ КВАЛИТЕТНИХ
ОДНОСА, КАО ЈЕДНЕ ОД КЉУЧНИХ ДИМЕНЗИЈА РАЗВИЈАЊА РЕАЛНОГ
ПРОГРАМА
Пленарни део конференције отворила је председница Савеза удружења васпитача Србије, Слободанка Радосављевић.
Уводно излагање: ,,Улога васпитача у ко-конструкцији знања и холистичком развоју деце: значај односа у развијању реалног програма”- проф. др Тања Недимовић, професор струковних студија за научну област психолошке науке, Висока струковна васпитачка и медицинска школа, Вршац
Извештај Програмског одбора – Гордана Лазаревић – члан Програмског одбора
Представљање програмских активности, Слађана Драшковић председник Cкупштине Савеза удружења васпитача Србије, излагач
У складу са темом стручне конференције у два дана приказани су радови у осам сесија са подтемама:
- УКЉУЧЕНОСТ И УЧЕШЋЕ ДЕЦЕ У ГРАЂЕЊУ И РАЗВИЈАЊУ КВАЛИТЕТНИХ ОДНОСА – две сесије
- ВИДЉИВОСТ ДИМЕНЗИЈА КВАЛИТЕТНИХ ОДНОСАТОКОМ РАЗВИЈАЊА
ТЕМЕ/ ПРОЈЕКТА – три сесије
– ТРАНЗИЦИЈА – ПРОСТОР ГРАЂЕЊА КВАЛИТЕТНИХ ОДНОСА – једна сесија
– КВАЛИТЕТНИ ОДНОСИ НА ПУТУ КА ПАРТНЕРСТВУ СА ЛОКАЛНОМ
ЗАЈЕДНИЦОМ – две сесије.
У складу са процесом учења који се развија на конференцији и променом концепције рада, првог дана, након сваке презентације у трајању од 20 минута уследила је кратка дискусија – осврт на рад у трајању од 10 минута. Након три презентације уследила је радионица „Размена, рефлексија, промишљање“. Радионица је имала за циљ да подстиче учеснике да препознају значај односа као темеља добробити детета у реалном програму. Користећи примере из приказаних радова, aнализиране су конкретне ситуације у којима је видљива димензија квалитетних односа у реалном програму из перспективе детета:
- оснажујућа сигурност детета у односима
- континуитет у односима и искуствима
- активно учешће деце.
На основу промишљања учесници су разменили своје увиде о приказаним радовима и известили о томе на нивоу велике групе. У радовима је видљиво да се дете осећа сигурно у групи, да се како у вршњачкој заједници тако и у односима са одраслима граде односи поверења кроз рутине, топао поздрав, блискост у комуникацији као и кроз коришћење физичког простора унутар и ван вртића.
Видљив је континуитет у односима и искуствима јаслице – вртић, вртић – школа као и укљученост породице, школе, стручне службе и актера локалне заједнице. Прате се и уважавају претходна искуства деце као и повезивање културних и васпитних елемената (дечји радови који показују породицу, обичаје или навике). Видљиво је и активно учешће деце; деца документују одређене ситуације, како доносе одлуке, дају идеје али и планирају персонализацију простора заједно са одраслима у процесу транзиције.
Васпитач је кључни носилац стварања окружења у којем се дете осећа сигурно, припадајуће и компетентно. Охрабрује чињеница да васпитачи разумеју да се добробит детета остварује кроз односе који се развијају са физичким окружењем, вршњацима и одраслима у реалним ситуацијама делања.
У приказаним радовима видљива је :
-блискост, осетљивост и персонализованост односа, да је васпитачу важно да има блиске односе са децом и да уважава свако дете и његов индивидиални темпо развоја.
-усклађеност са дететом, васпитач слуша и реагује на дете, адекватно тумачи дететова интересовања, осећања, мишљење и намере.
Учесници су истицали да је реални програм најуспешнији онда
када васпитач и дете заједно учествују у процесу учења, истраживања и
откривања.
Ко-конструкција знања показала се као: простор у ком деца постају активни
творци свог искуства, процес у ком се одрасли постављају као партнери, а не као
носиоци коначних одговора, могућност да деца кроз односе развијају самопоуздање
и доживљај компетентности. Овакво разумевање односа мења улогу васпитача – од
онога који води, ка ономе који прати, слуша и заједно са децом ствара смисао.
У радовима и дискусијама посебно је уочено да је слушање један од најважнијих елемената квалитетног односа, препознато као педагошка вештина која захтева свесност, стрпљење и способност да се буде у тренутку. Када васпитач истински слуша дете: препознају се суптилни знакови потреба, интересовања и осећања, дете стиче уверење да је његов глас важан, гради се култура поверења, узајамности и заједничке одговорности.
У више радова истицано је да физичко окружење није само
позадина, већ активан елемент односа. Уочено је: да простор који је отворен,
доступан и флексибилан подстиче децу на комуникацију, повезивање и заједничко
деловање; да простор који је персонализован ствара додатни осећај припадања; да
отворени простори ван вртића проширују могућности за природне, спонтане и
богате односе.
У анализираним примерима
уочено је да се породице све више укључују у процес реалног програма – не само
кроз присуство, већ кроз: заједничко планирање и предлагање тема, учешће у
транзицијама, размени знања, традиција, вредности и породичних култура,
документовање значајних тренутака из породичног живота детета. Овако схваћено
партнерство јача континуитет односа и обогаћује искуство детета, а васпитачима
даје ширу, дубљу слику дететових потреба и интересовања.
Кроз приказане радове истакнуте су праксе које охрабрују дете да буде активан учесник, као што су: дечје мапе планирања, заједничко доношење правила групе, пројекти које деца покрећу по својој идеји, конструкција простора у складу са потребама игре. Ове праксе омогућавају детету да види резултат свог размишљања и делања, што је кључни елемент добробити. Учесници су истакли да се квалитетни односи граде и са простором – кроз рутине, начине коришћења, договоре и заједничку одговорност.
Учесници су нагласили да се односи не подразумевају – они се континуирано негују, граде, одржавају и преиспитују. Квалитетни односи у пракси подразумевају: флексибилност васпитача, свакодневно прилагођавање ситуацијама у групи, доследност у комуникацији, спремност да се прихвати дечја иницијатива, емоционалну доступност.
Заокружен је рад у сесијама кроз закључна разматрања модератора и учесника. На крају је сваки учесник у сесији имао прилику да напише кључне речи шта је за њега добробит за дете у реалном програму.
Радионице су показале да међу васпитачима постоји висока спремност за: отворени дијалог, рефлексију сопствене праксе, размену дилема и изазова. На тај начин смо показули да професионална заједница васпитача има велики потенцијал за заједничко учење, подршку и унапређивање праксе.
Препоруке:
-и даље оснаживати практичаре да подстичу активно укључивање деце, да уче кроз учешће и утичу на свет око себе, у свему што се око њих дешава у односу на своје претходно искуство, потребе и интересовања.
-унапређивати праксу кроз разумевање и уважавање перспективе детета.
-оснаживати васпитаче да промишљају о својим и дечјим акцијама, да преиспитују своја искуства и очекивања и у складу са тим пружају подршку деци.
-оснаживати васпитаче у разумевању одржавања баланса у начинима учешћа васпитача у свим дешавањима, ситуацијама учења, активностима са децом.
-стварати прилике и могућности да деца искажу себе на различите начине као и прилике за уважавање и прихватање различитости као вредности
-уважавати дететово породично и културно окружење и градити партнерске односе са породицом и локалном заједницом.
Конференција је показала да се у реалном програму добробит детета темељи на квалитетним односима који се граде кроз сигурност, континуитет, учешће, укљученост, уважавање и одржавање баланса у улогама одраслог. У приказаним радовима препознато је да дете активно учествује, доноси одлуке, изражава своје идеје и гради односе поверења са вршњацима, васпитачима, породицом и локалном заједницом, док физички простор делује као важан фактор подршке. Васпитач се позиционира као партнер детету – онај који слуша, прати и заједно са децом конструише знање, чиме се подстиче осећај припадања, компетентности и аутентичног учења. Радионице су потврдиле високу отвореност и рефлексивност стручне заједнице, која наставља да унапређује праксу усмерену на поштовање дечје перспективе и на стварање окружења у којем се квалитетни односи не подразумевају, већ се свакодневно негују и развијају.
Постоји потреба за континуираном разменом и подршком, као и већим укључивањем Савеза удружења васпитача у умрежавање, стручне сусрете и развијање материјала који оснажују праксу. Истичемо значај малих, али промишљених корака који водe ка дубљим променама у култури вртића. Као кључна порука издваја се да квалитет односа није појединачна акција већ заједничка одговорност. Савез удружења васпитача, као снага струке, има важну улогу да настави да негује просторе за професионални дијалог и подршку васпитачима у целој Србији, јачајући заједничку визију вртића као места добробити сваког детета.
Тема за наредну конференцију: „УЛОГА ВАСПИТАЧА У ПОДСТИЦАЊУ АКТИВНОГ УЧЕШЋА ДЕЦЕ (ПАРТИЦИПАЦИЈА) У РАЗВИЈАЊУ РЕАЛНОГ ПРОГРАМА“
Програмски одбор:
Слободанка Радосављевић
Марија Шћепановић
Весна Нушић
Марија Старчевић
Нела Дујић
Гордана Лазаревић
Биљана Трајковић
Слађана Драшковић
Наташа Јовановић
Далиборка Месар